Kako si tako smirena?
1.epizoda: O ljutnji i tako tome
Trebalo je da to bude jedna sasvim obična večernja šetnja s našim obožavanim psom.
Ništa, mi smo šetali, naš dobri ker je trčkarao naokolo i naišla je suseda koja ne voli ni nas, ni kera, a ne voli ni to što ker nije na povodcu.
Zakonski je stvar jasna, suseda ima sto posto pravo.
Univerzumski je stvar malo klimava pošto je ker toliko plašljiv i kao takav ne može da uplaši ni onog koga treba, a kamoli nekoga ko je u prolazu. Takav ker, nismo mu ništa radili, jednostavno se tako nekako dao na tu miroljubivu stranu.
Uglavnom, pognemo glave, suseda je dosta ljuta, ne želimo kavgu, ali ne lezi vraže, i za mir je potrebno dvoje.
Mislim, i dok jedan ćuti, ako drugi arlauče, to se takođe ima smatrati konfliktom.
Vrlo je to zanimljiva situacija u kojoj krivac ćuti i prihvata krivicu i grešku, ali to ni na koji način ne pomaže razjarenoj glavi da se sabere. Šta više. Što mi više ćutimo, suseda je sve ljuća.
Kreće ubadanje kažiprstom u grudni koš, nimalo nežno.
Sprečavanje kretanja i ostale fizičke aktivnosti za koje suseda misli da vode direktno ka rešenju problema koji je opseda.
Odlučujem se u svakom slučaju za posmatranje i ćutanje, s tendencijom da joj se izgubim s vidika i to mi nekako na kraju i polazi za rukom. Ali tu nije kraj.
U rano jutro, suseda, opasana suprugom, još ljuća nego juče, počinje da sparinguje ispred kapije izazivajući me u boj. Pas je odavno na povodcu, kontakt ni nemaju, ali ljutnja je opseda. Pretpostavljam da nije ni spavala. Pitanje je i dal je ovaj mučenik od muža spavao.
Malo sam ih slušala, a onda sam se odlučila da je bilo dosta i otišla sam kući. Malo sam razmišljala o svemu, trebalo bi sve uraditi da se taj nesporazum izgladi jer živimo jedni pored drugih, a u tom razmišljanju me prenu kćerkino pitanje - kako sam tako smirena?!
Iako ne mislim da sam bila spektakularno smirena, cela ta situacija mi je nepotrebna i neprijatna po svim tačkama, zaključujem da možda nije loše napomenuti da kada se nađemo u situaciji koja ima šansu da eskalira i gde se emocije vidljivo uzburkavaju, najpametnije što možemo da uradimo je da povučemo ručnu i sagledamo šta se tačno dešava.
U tome nas često ometa gordost i ponos (“ona će meni”, “šta sebi dozvoljava”) ali sa zrelošću pokušavamo da usmeravamo sve ka miru, a ne ka raspirivanju ratnih tendencija.
Dakle, nije toliko teško ostati sabran ako uspevamo da zadržimo fokus na “ovde i sada” i percepiramo da se afekat širi kao vlaga na ubrzanom filmu. Dobro je uspostaviti ritam disanja (stabilizujemo prvo telesne simptome), dobro se osloniti na svoje noge i napustiti ratno poprište ubrzanim hodom dok nas kovitlac nije uzeo pod svoje.
Na taj način, tom brzom reakcijom preveniramo mnogo veću štetu - izgovaranje teških reči zbog kojih ćemo se sutra kajati, veoma često dubok osećaj bola i usamljenosti i na kraju donošenje kardinalnih odluka koje mogu da donesu nepotrebnu štetu.
Ukoliko nas kovitlac ipak ponese (a potom i raznese), to znači samo da nismo na vreme aktivirali plan spasavanja i to se ima smatrati za lošu procenu.
Loše procene su svojstvene mladosti, životinjama i nekim poremećajima. Ostali da se manu “ja sam takav”, “izgoreo mi je fitilj”, “mene možeš da jašeš koliko hoćeš, ali kad mi pukne film…”, to su sve mršava opravdanja.
Vežbajte sabranost, to je emocionalna veština i s njom se ne rađamo. To znači, može je osvojiti svako. Svako ko je svestan da je nema.
Naravno, niko ne kaže da je to lako, ali svako putovanje počinje tim jednim prvim korakom. Pisanja na ovom mestu ovde imaće za cilj da vas povedu kroz svet emocija, a posebno onih emocija koje umeju da nam pobrkaju lončiće i razmažu stvarnost.
Ljutnja je jedna od njih i neka ona svečano otvori sezonu emocionalnog opismenjavanja.
Dobrodošli!
